Početkom dvehiljaditih, Counter-Strike na ovim prostorima nije bio esport u današnjem smislu. Nije bilo organizacija, ugovora, statistike, ni prenosa. Postojali su samo igrači, njihovi nadimci i mesta na kojima su se okupljali — igraonice u kojima se ostajalo satima, često do kasno u noć, čekajući sledeći meč ili izazov.
Ako si hteo da budeš najbolji, nije bilo dovoljno da igraš od kuće. Morao si da se pojaviš. Da sedneš za računar, staviš slušalice i pokažeš šta znaš pred ljudima koji stoje iza tebe i gledaju svaki potez.
U takvom okruženju, 2002. godine u Beogradu organizovane su kvalifikacije za Cyberathlete Professional League (CPL). Za većinu igrača to je bio prvi put da se uopšte pomene mogućnost odlaska na međunarodni turnir. Dallas je tada delovao kao nešto daleko i gotovo nestvarno — ali po prvi put, postojao je put do njega.
Zbog malog broja timova, turnir je održan u Net Plusu (umesto kako je prvobitno planirano u SKC-u) a u obližnjem kafiću je postavljen video bim za navijače. Danas bi to bio mali prostor za standarde esporta, ali tada je bio centar svega. Redovi računara, CRT monitori, buka ventilatora, glasovi sa svih strana i publika koja se skupljala iza igrača. Nije bilo bine, nije bilo reflektora — ali tenzija je bila stvarna.
Turnir je bio podeljen u dve faze, ali prava priča počinje na Regionalu, sredinom juna. Iako je trebalo da bude veliki događaj, nekoliko detalja se isprečilo tome. Strane ekipe koje su izrazile želju da učestvuju na Regionalu nisu došle zbog problema s vizama. Za dobar deo jugoslovenskih timova 30 evra po članu ekipe bio je previsok iznos. Ipak, među 8 koje su igrale bile su i 4 najbolje.
Među ekipama koje su obeležile turnir izdvajali su se G i GCV, uz uvek neugodne Zle Kalaše i goste iz Makedonije, tim MMT. Već u ranim fazama turnira postalo je jasno da će se sve svesti na nekoliko ključnih duela — onih koji su i ranije punili igraonice i pravili atmosferu.
Jedan od prvih velikih mečeva bio je susret između G i Zlih Kalaša na mapi de_nuke. G je imao kontrolu, ali ni Kalaši nisu odustajali. Meč je, međutim, obeležen tehničkim problemima koji su u to vreme bili gotovo sastavni deo svakog turnira. Jedan od igrača Kalaša, Komi, imao je padove sistema u ključnim momentima, što je poremetilo ritam i praktično prelomilo meč.
Kako se turnir približavao završnici, sve je vodilo ka onome što je publika želela — susret G i GcV. To nije bio samo meč, već sudar dve najjače sile tadašnje scene. Njihovi dueli bili su tesni, neizvesni i uvek praćeni ogromnom pažnjom.
Prvi put su se sreli na de_train, gde je GcV bio bolji i obezbedio mesto u finalu. G je morao da ide težim putem, kroz donji deo žreba, gde su ponovo savladali Zle Kalaše i izborili još jednu šansu.
Veliko finale donelo je drugačiju dinamiku. G je morao da pobedi dve mape zaredom. Prva mapa, de_dust2, prošla je u potpunoj dominaciji — G je praktično pregazio protivnika i izjednačio seriju. Sve je stalo u jednu mapu.
De_nuke.
Prvi deo završava se nerešeno. Publika se sve više približava igračima, atmosfera postaje sve napetija. Svaka runda se komentariše naglas, svaki frag ima težinu. GcV prelazi na odbranu i brzo dolazi do prednosti. Deluje kao da je gotovo.
Ali G se vraća.
Runda po runda, razlika se smanjuje. Dolazi poslednja partija. G uspeva da postavi bombu na gornjem sajtu. Ostaju dvojica igrača G-a — Pilgrim i Mali Zen — protiv jednog jedinog protivnika.
Flekaja.
Ono što je usledilo ostalo je zapamćeno kao jedan od prvih velikih trenutaka domaće Counter-Strike scene. Flekaja uspeva da eliminiše oba igrača, probijajući se kroz gotovo nemoguće pozicije, i na kraju — bez defuse kita — deaktivira bombu.
U tom trenutku igraonica eksplodira. Vriska, skakanje, grljenje. Ne postoji snimak tog momenta. Postoje samo sećanja onih koji su bili tu.
Na kraju, GCV izlazi kao pobednik kvalifikacija i dobija priliku da otputuje u Dallas. Time postaju prvi tim sa ovih prostora koji će igrati na jednom ovakvom takmičenju.
Na samom Cyberathlete Professional League u Dallasu, GcV nastupa u sastavu: Herga, Flekaja, Zevs, Toki i kwar. To nije bio samo tim — bio je to presek cele scene, sastav koji je u tom trenutku predstavljao najbolje što je region imao.
Tamo su se suočili sa daleko iskusnijim timovima sa američke scene. U jednom od mečeva protiv ekipe MoM, GcV je čak imao ranu prednost od 7:1 kao Counter-Terroristi, ali je iskustvo protivnika na kraju presudilo. Uprkos porazima, nastup u Dallasu bio je ogroman korak — prvi direktan susret domaće scene sa svetskim vrhom.
U to vreme, CPL nije bio samo turnir. Bio je simbol nivoa koji je za većinu igrača delovao nedostižno. A odlazak tamo značio je mnogo više od samog rezultata — značio je da scena postoji.
Možda Regional nije bio savršen. Nije bilo stranih timova u broju koji se očekivao, organizacija je imala svojih problema, a scena je još uvek bila u nastajanju. Ali to nije ono po čemu se pamti.
Pamti se po tome što je to bio trenutak kada je neko sa ovih prostora prvi put dobio priliku da izađe na svetsku scenu. Pamti se po mečevima koji su se igrali pred publikom na par metara udaljenosti. Pamti se po imenima koja su tada bila samo nadimci — ali su značila sve.
Za one koji su bili tu, ovo je bio početak.
Za one koji dolaze sada — ovo je mesto odakle je sve krenulo.
